U tri sata ujutro zazvonio je telefon. Odmah sam znala — ništa dobro ne može doći iz toga. Moja kći je plakala, jedva je mogla govoriti. Samo je ponavljala:
„Mama, molim te, dođi… opet je on… bojim se.”
Krenula sam odmah, bez pitanja. Ali nisam stigla na vrijeme.
Kad sam utrčala u bolnicu, dočekao me liječnik. Nije me ni pogledao u oči. Tiho i pažljivo prekrio je lice moje kćeri plahtom i rekao:
— Iskreno mi je žao.
Nisam vrisnula. Samo sam stajala i gledala. Liječnik je nastavio, kao da govori unaprijed naučen tekst:
— Prema iskazu supruga, napadnuta je na putu kući. Nažalost, ozljede nisu bile spojive sa životom.
Policija je odmah prihvatila tu verziju. Svi su klimali glavom. Svi su izražavali sućut Marku, govorili koliko mu je teško.
Svi — osim mene.
Jer me moja kći nije nazvala slučajno. I nije zvala da se oprosti. Zvala me da dođem.
U zoru sam se vratila u njihov dom. Mark je bio tamo. Hodao je gore-dolje po sobi, glumeći da će se svakog trenutka srušiti od tuge.
U dnevnoj sobi bio je kaos. Stol prevrnut. Lampa razbijena. Knjige razbacane po podu.
— Jesi li ti sve ovo napravio? — pitala sam, pokazujući na nered i rupu u zidu.
— Nisam bio pri sebi! — odbrusio je. — Moja žena je mrtva! Sve sam rekao policiji! Izašla je u šetnju i napao ju je razbojnik… vjerojatno je htio njezin nakit!
— Nakit, — ponovila sam mirno. — Pa zašto forenzičko izvješće kaže da ozljede više nalikuju udarcima o pod nego padu na ulici?
Zašutio je. Zatim se naglo okrenuo prema meni.
— Što si rekla?
— Rekla sam da se razbojnici ne zadržavaju dugo, — nastavila sam. — Ne tuku nekoga iznova i iznova. I sigurno ne dvadeset minuta.
— Ne znam! — vikao je. — Nisam bio tamo! Bio sam pod tušem!
— Pod tušem, — kimnula sam. — Zanimljivo. Jer mi je Sara jučer rekla da bojler ne radi. Majstor je trebao doći tek u utorak.
Preblijedio je.
— Ja… tuširao sam se hladnom vodom. Da se smirim. Posvađali smo se.
— Zbog čega?
— Ni zbog čega! Gluposti! Upropastila je večeru!
Pogledala sam kuhinju. Bila je čista. Nije bilo mirisa zagorenog, ni prljavog posuđa.
— Mark, — rekla sam tiho, — imaš ogrebotine na ruci.
Instinktivno je pogledao podlakticu. Crvene, svježe, duboke crte.
— Sam sam ih napravio. Od nervoze.
— Više liče na tragove noktiju, — odgovorila sam.
Njegovo se lice iznenada promijenilo. Postalo je hladno.
— Zašto me ispituješ? Moja žena je mrtva. Trebala bi me podržati.
— Otkrila sam tko je to učinio, — rekla sam.
Zaledio se.
— Molim?
— Pronašla sam ubojicu.
U tom trenutku izvadila sam nešto iz torbe i odmah sam vidjela kako moj zet problijedi kad je ugledao što držim u ruci… 😱😲
Izvadila sam prozirnu vrećicu. Unutra je bio Sarin razbijeni telefon.
— Dala mi ga je medicinska sestra, — rekla sam. — To je njezin telefon.
Gledao ga je kao da vidi duha.
— Mislio sam…
— Mislio si da si ga potpuno razbio? — upitala sam. — Mislio si da, ako ga baciš, nitko neće saznati ništa?
— Nisam dirao telefon! — vikao je. — Razbojnik ga je mogao ispustiti!
— Ako je razbojnika zanimalo bogatstvo, — rekla sam mirno, — zašto joj je prsten ostao na prstu? Zašto telefon nije ukraden?
Počeo se znojiti.
— Možda se uplašio…
— Ili ga to nije zanimalo, — odgovorila sam. — Jer nije htio novac. Htio je nanijeti bol.
Približila sam se.
— Znaš li što je pohrana u oblaku, Mark?
Disanje mu je postalo isprekidano.
— Sara je sve spremila, — nastavila sam. — Tajne videozapise. Glasovne poruke. Svaku prijetnju. Svaki udarac. Svaku noć kad se bojala zaspati pokraj tebe.
Lice mu je postalo sivo.
— Daj mi taj telefon, — prosiktao je i krenuo prema meni.
— Zašto? — pitala sam. — Pa to je samo razbijeni telefon. Osim ako na njemu nema nešto što ne želiš da drugi čuju.
Jurnuo je prema meni, ali se spotaknuo o kauč.
— To je dokaz, Mark, — rekla sam uzmičući. — I kopije nisu samo ovdje.
Na telefonu su bili obrisani videozapisi. Na njima je moja kći sjedila u kupaonici, prekrivena modricama. Tiho je plakala i govorila da se boji vratiti u spavaću sobu. Bile su i poruke u kojima je vikao, prijetio joj i ponižavao je.
I postojao je posljednji video. Gledala je ravno u kameru i rekla:
„Ako ovo gledate, znači da mi se nešto dogodilo. Ne osjećam se sigurno uz vlastitog muža. Bojim se da će me ubiti.”
